O autorici

Mirjana Smolić završila je studij glume na Zagrebačkoj Akademiji dramske umjetnosti te Master of Art program na DasArts-u u Amsterdamu. Teme koje je fasciniraju i kojima se vraća kroz različite forme umjetničkog i drugog izražaja su: praznina, odsustvo, sjena, tlo predaka, integracija sjene, neutješnost, pobratimstvo lica u svemiru, apsurd postojanja, savjest i svijest, svijet između, liminalni prostor.

Forme i pojavni oblici Mirjanine djelatnosti obuhvaćaju široko polje manifestacije: od glume, kazališta, performanca, videa, teksta do integrativne i interdisciplinarne primjene kreativnog procesa u različitim kontekstima.

U selu je najživlje kad netko umre

I kad se kosi groblje.

#
Čuvaj se kad ideš na groblje. Pasa.
Pasa?
Da, pasa, od onoga šta ima goveda. Ajaju po svuda, a osobiti tamo kod groblja.
Pa kako da se čuvam ? Sta da radim? Kako se čuva od pasa?
Pa čuvaj se. Ima njih, znaš, tamo se osobito zadržavaju. Sve su to njegovi, vajek su tamo. Ma, veliki ko tevoci, bome, da znaš. Velike paščurine. Jednu ženu napali u Jošanu, ima tome sad već I nekolike godine. Rastrgali je.
Stvarno?!
Da. Este, este.
Pa kako da ih se čuvam? Da parkiram uz lijesu od groblja? Pa brzo samo šmugnem unutra? Ili kako?
Ma, da, da, treba se čuvati.

#
Na Općini

Dobar dan.
Dobar dan.
Recite, šta trebate?
Eno onaj opet s onim govedima, kod mene ušla. Ja više ne znam sta da radim. Opet ušla goveda do kuće mi. Kako ja da ih tjeram sad stalno. Pa bila je, jesam, i policiji prijavio…pa nema…eno sve uništiše…ma nema njega nikad tu, ne, nitko ne čuva stoku…ma ne daju im ni jesti, ma jok, nema nikog… eno i oni psi izgladnjeli, ma podivljalo sve…da…Kud ja sad da idem, kome da se obratim…
Čuješ ovo, gle, evo opet onaj pustio stoku, ide čovjeku opet ulazi…pa da…pa bili su, jesu…al ništa…da…pa vidiš ti toga zla…Ništa, ajte vi opet na policiju, pa da napišu prijavu…znam, neće prijava goveda istjerati, al sta da vam ja drugo kažem…E, i taj poticaj, i ko im ga dade…

#
Kad bi, samo da je neki pos’o meni. Kad bi negdje nešto bilo, da mi ko hoće, nekako, znaš, pa da ipak eto…teško je od pomoći…nemeš, stvarno, nema, muka je to znaš, stvarno…na Plitvicama, radio sam ja prije, jesam, ima tamo, znam…al treba doci do tamo, da, kako ćeš odavde, još sad ide, al kad krene zima, pa zapada, namereš bez auta…nemam, ne, nemam, ma kaki, jok…ma ne, odakle…da je meni makar neki motorčić, mali, al nema…jesmo, jesmo, šljive smo dali, da, a oni nama meso, da imamo sad mesa, da, dobro je…

#
Imam ja apartmane, osam komada, na moru, da, velika, kuca… Da, imam, imam…Radio sam ja vani… Imao sam ja, otvorio i kafić, al ko će s ovim svijetom, ma kaki, ko bi to trpio za to ništa prometa, ne, ne… preko ljeta apartmani, da, pun, da, da, cijelo ljeto, da…a zimi odem opet gore, ma da, radim…ma da, ma nije meni sila, ne…al ko će ovjde…

#
A rekli su im svi, la, bolesna, da nego kako nego bolesna, da, da, šuga, da…pa ne drže se ovce na betonu…ma da, al nijesu htijeli nikoga da slušaju…da…sad se to razmnožilo, o, ima ih bome, popise svu vodu ljetos, sa sviju šterni…da…pa nek pasu, bolje da popasu nego da podivlja, a…neka ih, šta ćeš…

#
Imam ja i američku penziju, pa invalidsku njihovu isto, pa ovdje sto sam radio, i ono tamo kad smo bili isto one godine…a žena ostala tamo, djeca su tamo, da, pa da, a i ona radi još, pa sad evo još malo do penzije pa će onda…a što ja znam…pa voli, unuci su tamo, da…

#
Sve se dijelilo, uvijek su naši sve dijelili, i nikad nije bilo svađati, stvarno eto, ma ni povišenog tona, koliko god je bilo teško, i neimaštine i svega…

#
Revizor

Dobar dan.
Dobar dan.
A vi, živite ovdje?
Pa tako, danas da.
A vi? Ako smijem pitati?
Ja sam revizor.
Aha.
Jesu l ovo vaše bale sijena.
Ne, to su od onog sta je uzeo ovo sve u podsticaj.
Aha.
Eno mu onaj mali tamo pila dolje, jeste ga vidjeli.
Da, da, jesam. Sve ja vidim. Sve meni ovo snima. Znate, uzmu tako oni svi podsticaj, lako je uzeti, da, da, al onda treba pravdati. Ajmo, di si bio, sta si radio. Vidite ovaj aparat, on točno snima iz satelita, točno pod uglom pod kojim sam snimio, u kojem pravcu, sve se to vidi…Može kavica, može…
Ajte onda, može i rakijica, pa nikako da me ponudite…

#
Malo sam bio malo otišao kod burazera, malo do strica… A, eto, tako, pomalo…
Nešto sam razmišljao o poslu. Ništa nisam napravio. Mislio sam da napustim ovaj kraj, al opet ljepše je ipak u svojo kuci. Sve je to, kako bi ti reka', ko je prije otiša', taj se bolje snaš'o… A mislim stalno o ćaći, nemeš njega samog ostaviti, dok je on živ…ne znam…ni sam s šta bi tražio, šta bi bilo pametno, da bi našao. Da sam ja na Udbini, moglo bi se naći.
Propustio sam sve, sekirajući se za kuću. A kuća uvijek na istom mjestu. Propustio sam malo, trebao sam se malo ubaciti, malo sam se sam izolirao. Ići dalje. Izolirati se tako, sve brinući se o ćaći. A sta će on. Ne može ni on vječno živjeti. On je svoje proživio. A brat tako, drža' neke kerove, pa otiš'o u Dublin, a ne može mi ništa on, šta će. Može mi dati neki seljački posao, da brinem za krave. A ja to neću, imam svoju struku. Sve računajući samo će doci, a neće ništa doći... Da sam bio na vrijeme, da sam onda kao početnik, da sam malo bio prije…