Virovi nasilja, Lika, 2020
Umjetnička ekspedicija i istraživački rad “Virovi nasilja” umjetnice Olge Dimitrijević, dijelom je Polygon programa Regrutni centar za umjetnike – Lika i dostupan je na Polygon OS platformi: Polygon OS – Olga Dimitrijević – Virovi nasilja, Lika, 2020.
SINOPSIS za video rad VIROVI NASILJA
Format: video, priča, rad u nastajanju;
Rad Virovi nasilja baziran je na snimkama i iskustvima skupljenih po Lici. Vizualni aspekt rada uključuje tri kratka snimka reke Une i vodopada na njoj, koji se montiraju, remiksuju, usporavaju i pretvaraju u vizuelni esej koji prati naraciju. Naracija je bazirana na putopisnom iskustvu, vožnji do Štrbačkog buka i šetnji uz tok reke Une na kom se ne nailazi na puno ljudi, ali se nailazi na tragove prisustva nekih ljudi, policijska upozorenja, rančeve na zemlji, cipele, i slične stvari koje nas podsećaju na prisustvo nasilja usred „netaknute prirode“ i njenih lepota.
U fokusu je i srušeni pešački most neposredno iznad Štrbačkog buka. Betonski stubovi držači, visoki i dalje lepi, stoje i sa jedne i sa druge strane. Sa druge strane, drvene daske nekadašnjeg mosta poniru u vodu. Most kojim se nekad slobodno prelazilo sa jedne na drugu stranu reke, sada ne postoji. Posle rata u Jugoslaviji reka Una je postala „prirodna granica između BiH i Hrvatske“. Nekad su posetioci i šumske životinje hodali sa jedne na drugu stranu. Nekad se nije govorilo da je “Una prirodna granica”. Kako mosta više nema, ni zajedničke države nema, i granica je tu, da označi neprekidnu spiralu ljudskog nasilja, u ambijentu moćne i mitske reke.
Kako je rat unesrećio Jugoslovene i postavio granicu, sada posledice tog rata koje vidimo kroz srušen most i postojeću granicu, koja unesrećuje neke druge ljude koji beže od nekog drugog rata. Na Uni više nema pešačkih mostova, tako da izbeglice plivaju, guše se i dave se, odnose ih virovi, a na drugoj strani, ko je se dočepa, čekaju iste guste šume i ljudi u uniformama kojima je zadatak da ih love, da ih vrate preko nepostojećih mostova koje su oni ili očevi im pre trideset godina srušili.
Olga DimitrijevićLika, Septembar 2020.
Olga Dimitrijević, rođena 28.10.1984. u Beogradu, SFRJ. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i obranila diplomski rad na odseku rodnih studija Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti naslova „Telo narodne pevačice: konstrukcije nacionalnih identiteta u Srbiji posle 2000. godine“. Autorski potpisuje drame: „Moja ti“, „Narodna drama“, „Radnici umiru pevajući“, „Ja često sanjam revoluciju“, „Samo da se pozdravimo“, “Drama o kraju sveta”… i predstave: “Crvena ljubav” prema romanu Aleksandre Kolontaj, „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“ (s Majom Pelević), Lepa Brena prodžekt (s Vladimirom Aleksićem), Lounli plenet (grupa autora). Dobitnica je nagrade Sterijinog pozorja, Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo, Hartefakt fonda, i nagrade Anđelka Milić za umjetnički rad koji promovira rodnu ravnopravnost. Učesnica je Međunarodnog foruma Theatartreffena 2019. godine.